Јун је месец који уме да нам подари прелепе дане за одлазак у природу. Природа је зелена и чиста, па када је сунчан дан, тешко му је одолети. Овога пута избор је пао на обилазак Радојкове ваљавице.
Овога пута смо одлучили да ја снимам цео пут, али да пробам да се не обазирем на камеру, односно да се фокусирам само на евентуалне детаље. Лидија је по класици требала да се бави фотографисањем детаља.
Лидија је по класици, одрадила свој део посла, а ја по сада већ класици прилично омануо. Питам се да ли да почнем да се жалим на стару камеру, која је далеко од ових савремених. На првом месту би оправдање тражио у непостојању стабилизације слике.
Није то једини проблем у снимању овога пута. Одлука да се не обазирем на камеру је допринела фијаску.
Укупни снимљени материјал тог дана је 3 сата. Укупна дужина филма који смо направили у продукцији је 22 минута. Ако мислите да сам био много пробирљив и избацивао дрхтаве сцене и бирао само оне праве снимке, па и нисте у потпуности у праву.
На првој касети која траје 60 минута, за покушај продукције је било расположиво непуних 20 минута. А ево зашто. У једном моменту сам зумирао неки детаљ и у исто време бацио поглед на неку птицу која је пролетела, заборавивши да вратим зум, а пошто је договор да идемо са пробом слободна камера, онда је она слободно снимала у пуном зуму све око себе. Да било је дивно за гледање. На срећу па када је касета истекла у току замене, камера је одзумирала па се снимање наставило нормално на другој касети. Ко зна, можда се ни тада не бих сетио да погледам кроз објектив.
Та друга касета је прошла релативно добро, ако се то тако може назвати, пошто смо већ давно установили да кретање и снимање са овом камером није баш најсрећнија комбинација, нарочито не на планинским путевима и неравним теренима.
Трећа касета је запечатила овај дан и ставила на њега ознаку малерозан. Првих 20 минута је прошло у очекиваним параметрима, а онда сам у неком тренутку ја грешком два пута претисао дугме за паузу и уместо да стопирам снимање, ја сам наставио да снимам. Тако сам наредна пола сата, када бих подигао камеру да нешто снимам стопирао снимање, а када бих је спустио, она би наставила да снима. Да људи су поставили различите звукове за стоп и старт. Ја сам чак у једном тренутку и прокоментарисао да је камера пролупала и да не даје звучне ефекте на које сам навикао, притом ни једног тренутка не полазећи од предпоставке да сам можда ја пролупао и да треба да погледам у објектив. Била су то незаборавна пола сата снимања.
На крају сам некако опет на срећу претисао два пута стоп, па се камера вратила у нормалан режим употребе, тако да је крај касете испао коректан.
Када сам погледао касете касније био сам шокиран и умало нисам све обрисао, на срећу па имам прописано правило да нема брисања неуспелих снимака и фотографија. То су најбољи материјали за проучавање грешака и за напредовање у овом послу.
Коначни филм је занимљив, није врхунски, јер је програм морао да исправља дрхтање па имамо оне чувене фатаморгане на екрану. На срећу па смо то превазишли новом камером, а ову смо послали у заслужену пензију, али још неко време ћемо се дружити са минулим радом старе камере. Ипак су то лепи предели и лепи дани. Природа је увек лепа, па и у оку дрхтаве камере.
Нема коментара:
Постави коментар